USAID

 Za punu verziju strategije za Srbiju u pdf-u kliknite ovde.

Misija USAID u Srbiji i Crnoj Gori (SCG) će započeti sa sprovođenjem nove višegodišnje strategije za Republiku Srbiju u fiskalnoj 2006. godini (Strategija) koja će služiti kao temelj za buduće programe. Predloženi strateški okvir koji je opisan u ovom dokumentu zasniva se na nizu procena i analiza koje su obavili lokalni i međunarodni stručnjaci, skupovi zainteresovanih strana sa predstavnicima centralne i lokalnih vlada, građansko društvo i drugi donatori, kao i dve dvodnevne radionice sa zaposlenima u Misiji. Na ovu Strategiju uticali su i sastanci s zaposlenima u ambasadi u Beogradu i u Vašingtonu, uključujući i Međuagencijski pregled pomoći za zemlju (ICAR) i konsultacije pre formulisanja strategije. Ona takođe obuhvata i ključne političke okvire i smernice sadržane u publikaciji USAID: Pomoć SAD inostranstvu: U susret izazovima XXI veka (koji je poznat kao „Bela knjiga“), Strateškom okviru Biroa za Evropu i Evroaziju (E&E), Strateškom planu države/USAID i Planu učinka misije (MPP) ambasade SAD u fiskalnoj 2007. godini.

Ova strategija se odnosi na razvojne potrebe Republike i istovremeno ostaje u skladu sa ciljevima spoljne politike Vlade SAD. Ona je usklađena i sa novim smernicama Agencije koja uključuje jedan više vizionarski i fleksibilniji pristup oblikovanju strategije, koji je dodatno opravdan u slučajevima Srbije i Crne Gore u kojima veliki broj političkih neizvesnosti, uključujući i status Kosova i Državne zajednice Srbije i Crne Gore, mogu da utiču na potrebe zemlje, kao i ciljeve Vlade SAD. Misija je usvojila jedan inovativni pristup strateškim ciljevima koji integriše ključne komponente demokratskog i ekonomskog razvoja kao odgovor na ovakvo okruženje. U osmišljavanju strategije, pažnja je usmerena i na komparativne kontekste i potrebe Srbije i Crne Gore i potrebe za odvojenim strateškim okvirima. Iako na različitim tačkama na razvojnom putu, Srbija i Crna Gora se suočavaju sa mnogim identičnim problemima. Prema tome, iako Misija predstavlja odvojene strategije za Srbiju i Crnu Goru, na obe se odnose isti osnovni okvir i strateški ciljevi, a razlike će se najverovatnije pojaviti na nivou posrednih rezultata, kao i u ciljnom učinku.

Kao i ostale zemlje u tranziciji u regionu Evrope i Evroazije (E&E) i Srbija se suočava sa širokim spektrom prepreka razvoju. Pomak sa centralizovane ka tržišnoj privredi iziskuje i od vlade i od građana da donesu neke teške odluke. Međutim, dok su zemlje kao što su Bugarska i Rumunija[1] zakoračile ovom zahtevnom stazom još 1989, Srbija je svoj reformski proces započela tek početkom 2001. godine. Više od deset godina ekonomskog, društvenog i institucionalnog propadanja koji su prethodili 2001. godini ostavilo je teže breme nepredvidljivih problema za stabilizaciju i reformu sa kojima su se suočavale druge zemlje u centralnoj i istočnoj Evropi tokom poslednje decenije dvadesetog veka. U slučaju Srbije, došlo je do gubitka međunarodnih tržišta zbog međunarodnih ekonomskih sankcija, kao i oklevanja da se uvede finansijska disciplina i izgrade državne institucije. Takođe postoji duboko žaljenje zbog ovog sveobuhvatnog opadanja statusa i stanja u kome se zemlja nalazi koji, iako ih je teško meriti, svejedno predstavljaju važan faktor u daljoj reformi. Iako je Srbija od 2001. godine na čvrstom, mada ne uvek pravolinijskom, putu ekonomskih i političkih reformi sa impresivnim rezultatima, Republika ipak zaostaje za mnogim svojim susedima. Ona se nalazi u posebno teškoj fazi u tranziciji kada mnogi njeni stanovnici još nisu materijalno osetili koristi tržišne demokratije, a pogotovu što se moraju preduzeti i dodatni bolni potezi. Neizvesnosti koje se odnose na dalje širenje EU mogu da umanje vrednost integracije u EU kao ključnog motivacionog faktora za reformu. Odsustvo delotvorne koalicije demokratskih političkih partija i prekomerni sukobi između njih doveli su do nedostatka političkog i javnog konsenzusa o ključnim pitanjima tranzicione politike i dosledne političke volje da se teške, ali neophodne reforme sprovedu. Pažnja je sa reformi preusmerena i na pitanja kao što su status Kosova i Državne Zajednice Srbije i Crne Gore, kao i na saradnju sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (ICTY). Kada razgovori o statusu Kosova pređu na sledeći nivo nezavisno od ishoda, postoji mogućnost da će se negativno odraziti ili čak dovesti do destabilizacije situacije u Srbiji. Uticaj nesložnogrukovodstva pogoršan je time što se u svim izvršnim telima mesta koja bi trebalo da budu popunjena profesionalnim državnim činovnicima popunjavaju po političkoj liniji, i time ostavlja malo prostora za formiranje tzv. ekspertske memorije institucija. Ovaj začarani krug slabog javnog sektora, zastoja u tranziciji i biračkog tela kome su razbijena očekivanja usled nedostatka pozitivnih promena, stvorio je uslove za porast uticaja nacionalističkih i populističkih stranaka koje su bolje organizovane i dosledno se obraćaju značajnom delu birača. Prema tome, iako su se u Srbiji za relativno kratko vreme odigrale mnoge pozitivne promene, ostaje još mnogo da se uradi, a postoji i razlog za zabrinutost kada se uzme u obzir trenutna politička situacija. Sve u svemu, ovi faktori i dalje mogu da odnesu prevagu u procesu reformi u Srbiji i da, u najgorem slučaju, ugroze njenu stabilnost.

Ova Strategija je usklađena sa ovim izazovnim razvojnim kontekstom i proizilazi iz opšte vizije jedne demokratske uspešne Srbije (i Crne Gore) koja se kreće putem evroatlanskih integracija. U ključne teme spadaju: unapređenje državnih struktura koje treba da budu odgovorne biračima i da reaguju na potrebe privatnog sektora koji, za uzvrat, poboljšava uslove za tržišnu privredu; preciznije usmerena pomoć opštinama i sektorima da se podstakne rast privatnog sektora; kao i povećana politička stabilnost kroz ojačane demokratske procese i strukture i specifičnije intervencije u osetljivim, ugroženim oblastima. S obzirom na prisustvo ključnih ekonomskih i demokratskih komponenti u svakoj od navedenih tema, jači ukupni uticaj postići će se objedinjenim pristupom koji kombinuje ove elemente u kreiranju, realizaciji i merenju programa. Ovakvo objedinjavanje strateških elemenata oslikava ideju da demokratske i ekonomske reforme nisu samo neophodne za uspešnu opštu transformaciju u Srbiji, već i neraskidivo vezane za postizanje uspeha u svakoj pojedinoj oblasti reforme; demokratski procesi su nužna komponenta ekonomskog rasta i stabilnosti Srbije, a ekonomski razvoj je nužan za stvaranje uslova za kontinuiranu stabilnu demokratiju. Reforma društvenog sektora je takođe neophodna; međutim, s obzirom na relativni prioritet ekonomskih i demokratskih izazova i oskudnost sredstava za značajniji uticaj na reformu, ona neće biti prioritetna tema u ovoj Strategiji. Ova Strategija ima tri strateška cilja (SC):

• Strateški cilj 1.31: Ojačati demokratsko upravljanje tržišnom ekonomijom. Ovaj SC je skoncentrisan na promene na republičkom nivou, jačanje političkih i zakonskih okvira i njihovu primenu. Ključna komponenta ovog SC jeste unapređenje upravljanja, uz bolju ravnotežu i delegiranje ovlašćenja, kohezivnu politiku i odgovornost prema javnosti.
• Strateški cilj 1.32: Povećati privredni rast preduzeća u sektorima i opštinama sa visokim potencijalom. Ovaj SC koristi lokalnu dinamiku za rast privatnog sektora tako što unapređuje poslovnu klimu i kapacitet ključnih sektora i firmi kako bi se stvorila konkurencija na tržištu.
• Strateški cilj 2.11: Smanjiti opasnost od političke nestabilnosti. Ovaj SC će se usmeriti na podršku ključnim demokratskim strukturama i procesima na svim nivoima republike radi jačanja političke stabilnosti. Unaprediće se i uslovi u određenim, ugroženim oblastima kroz poboljšanje ekonomskih uslova i aktivno učešće građana u lokalnoj zajednici.

Ključne ukrštajuće oblasti koje prožimaju celu ovu Strategiju su ravnopravnost polova, problemi mladih, borba protiv korupcije, razvoj ljudskih i institucionalnih kapaciteta, otvaranje novih radnih mesta, sredstva javnog informisanja, kao i regionalna saradnja.